Истраживачи су срећни када имају на располагању детаљну хронологију радног века радника која пружа историјски преглед послова које су обављали током времена. За ове раднике а матрица изложености послу затим се може подесити тако да омогућава да се свака промена посла кроз коју је радник прошао да буде повезана са специфичним информацијама о изложености.
Детаљне историје изложености морају бити сумиране у сврху анализе како би се утврдило да ли су евидентни обрасци који би могли бити повезани са здравственим и безбедносним проблемима на радном месту. Можемо да визуализујемо листу од, рецимо, 20 промена посла које је радник доживео током свог радног века. Затим постоји неколико алтернативних начина на које се детаљи о изложености (за сваку од 20 промена посла у овом примеру) могу сумирати, узимајући у обзир трајање и/или концентрацију/дозу/степен излагања.
Важно је напоменути, међутим, да се различити закључци из студије могу донети у зависности од одабране методе (Суарез-Алмазор ет ал. 1992). Пример пет збирних мера изложености током радног века приказан је у табели 1.
Табела 1. Формуле и димензије или јединице пет одабраних збирних мера изложености током радног века
|
Мера експозиције |
Формула |
Димензије/Јединице |
|
Кумулативни индекс изложености (ЦЕИ) |
Σ (оцена к време изложености) |
разред и време |
|
Средња оцена (МГ) |
Σ (оцена к време изложености)/укупно време изложености |
разред |
|
Највиша оцена икада (ХГ) |
највиши степен којем је био изложен ≥ 7 дана |
разред |
|
Временски пондерисана просечна оцена (ТВА). |
Σ (оцена к време изложено)/укупно запослено време |
разред |
|
Укупно време изложености (ТТЕ) |
Σ време изложено |
време |
Прилагођено из Суарез-Алмазор ет ал. 1992.
Индекс кумулативне изложености. Кумулативни индекс изложености (ЦЕИ) је еквивалентан „дози“ у токсиколошким студијама и представља збир, током радног века, производа степена изложености и трајања изложености за свако следеће радно место. Укључује време у своје јединице.
Средња оцена. Средња оцена (МГ) кумулира производе степена изложености и трајања изложености за сваки узастопни назив радног места (тј. ЦЕИ) и дели се са укупним временом изложености у било ком степену већем од нуле. МГ је независан од времена у својим јединицама; збирна мера за особу изложену дуготрајно високој концентрацији биће слична оној за особу изложену кратком периоду у високој концентрацији. Унутар било ког усклађеног скупа у дизајну са контролом случаја, МГ је просечна оцена експозиције по јединици изложеног времена. То је просечна оцена за време стварно изложено агенсу који се разматра.
Највиша оцена икада. Највиша оцена икада (ХГ) утврђује се скенирањем радне историје за задавање највише оцене у периоду посматрања коме је радник био изложен најмање седам дана. ХГ би могао погрешно представити изложеност особе током радног века јер је, по самој својој формулацији, заснована на максимизирању, а не на поступку усредњавања и стога је независна од трајања изложености у својим јединицама.
Временски пондерисана просечна оцена. Временски пондерисани просек (ТВА) је кумулативни индекс изложености (ЦЕИ) подељен укупним утрошеним временом. Унутар било ког упареног скупа у дизајну контроле случаја, ТВА оцена је просечна у односу на укупно утрошено време. Разликује се од МГ, који представља просек само за укупно време стварно изложеног. Дакле, ТВА оцена се може посматрати као просечна изложеност по јединици времена током пуног радног стажа без обзира на изложеност по себи.
Укупно време изложено. Укупно време изложености (ТТЕ) акумулира све временске периоде повезане са изложеношћу у јединицама времена. ТТЕ је привлачна због своје једноставности. Међутим, добро је прихваћено да здравствени ефекти морају бити повезани не само са трајањем излагања хемикалијама, већ и са интензитетом те изложености (тј. концентрацијом или степеном).
Јасно је да је корисност збирне мере изложености одређена одговарајућом тежином коју приписује или трајању или концентрацији изложености или обоје. Стога различите мере могу произвести различите резултате (Валкер и Блеттнер 1985). У идеалном случају, одабрана збирна мера треба да се заснива на скупу одбрањивих претпоставки у вези са постулираним биолошким механизмом за узрочник или повезаност болести која се проучава (Смитх 1987). Међутим, овај поступак није увек могућ. Врло често је непознат биолошки ефекат трајања излагања или концентрације испитиваног агенса. У овом контексту, употреба различитих мера изложености може бити корисна да се предложи механизам помоћу којег изложеност остварује свој ефекат.
Препоручује се да се, у недостатку доказаних модела за процену изложености, користе различите сумарне мере изложености током радног века за процену ризика. Овај приступ би олакшао поређење налаза у различитим студијама.